Za vreme Tita radnik je imao sva ova prava!

Tada niko nije pitao za nacionalnost, materijalni status nije bio bitan, a ljudi su se cenili po karakternim osobinama.

Nisu bile retke priče ljudi koji su od KV radnika došli do direktora jedne radne organizacije. Zaposleni su dobijali bonove za topli obrok, pa su se hranili u restoranima društvene ishrane ili na kioscima s viršlama.

U SFRJ se smatralo prirodnim da zaposlenima bude plaćen topli obrok.Radno vreme je bilo od 7 do 15 sati uz pauzu koja se obično provodila u pomenutim restoranima društvene ishrane. Subote i nedelje su bile neradne osim za one radne organizacije kod kojih je priroda posla zahtevala da se radi i za dane vikenda. A za godišnje odmore, tu su uglavnom bila radnička odmarališta u koja se opet išlo u organizaciji sindikata.

Moglo se platiti na rate u toku godine, pa je taj porodični godišnji odmor bio sasvim normalna stvar i retki su bili oni koji nisu posetili neka od tih primereno nazvanih – radničkih odmarališta.

Plate su uglavnom bile isplaćivane gotovinski unutar samog preduzeća. Novac je bio priložen u posebnu kovertu na kojoj su bile navedene osnovne generalije zaposlenog i ostali podaci vezano za obračun plate. Bez većih problema su se mogla koristiti neplaćena odsustva, bolovanja, a sistematski lekarski pregledi su bili obavezni i sprovođeni u svim preduzećima.

Kada bi se desio smrtni slučaj, radnik je imao pravo na besplatnu sahranu. Ukoliko ga je smrt zadesila za vreme radnog veka, a ne u toku penzije, u istu radnu organizaciju se odmah zapošljavao neko od članova najuže porodice kako bi se njenim članovima omogućilo da i dalje imaju novčane prihode.

Povezano